Serija "The Last of Us" recenzija: Kako smo se nadali, dobro je i da smo se udali (2024)

Napomena: Za potrebe recenzije Warner Bros Television Distribution (WBtb / HBO) omogućili su skrinere za prvu sezonu (devet epizoda) serije “The Last of Us”. Premijerno će debitovati 16. januara na HBO Max-u i biće emitovana jednom nedeljno.

Adaptacije video-igara za potrebe komercijalne sedme umetnosti ili pak za striming mediji decenijama unazad pokazali su se kao gigantska koska za glodanje za koju alava korporativna vilica nema dovoljno veliki ugriz. Od božanstvenog okultnog psihološkog horora Silent Hill, preko voljenog Resident Evil, pa sve do gospođice koja može da skoči 10 metara u dalj – Lare Kroft, na velikom platnu ili srebrnom ekrenu u najbolju ruku pomenuti naslovi prošli su kao bosi po trnju i nesrećni pokušaj da se još malo izmuze već umorna krava muzara. Zato ne bi trebalo da bude nikakvo čudo da je uspešan projekat studija Naughty Dog “The Last of Us” pod večito gramzivom poslovnom strategijom Sony-ja, posle nekoliko HD remaster-a od 2013. godine, pa sve do danas, jer je ponovo prošle godine “grafički ulepšan” za PlayStation 5, dobio i striming odelo. Na kraju krajeva treba sakupiti još publike pre nego što se konačno pusti u prodaju i PC verzija igre i to baš neposredno posle finala serije. Alava korporativna usta.

Ime koje bi trebalo da uteši publiku i ulije mu nadu je nagrađivani reditelj mini-serije “Chernobyl” Krejg Mazin koji je u nekoliko intervjua rekao da je “The Last of Us” najbolja priča ikada u video-igrama (nije, ali šta god) i da je “uspeo da izbegne” veliku kletvu kada je u pitanju adaptacija popularnih gejming naslova. Samouverene i ubedljive izjave do neke mere jesu utemeljene u stvarnosti jer je HBO-ov “The Last of Us” zasigurno najbolje adaptirana video-igra u striming svetu, ali je daleko od bilo kakvog savršenstva, a bojim se još dalje od komercijalnog uspeha koji se očekuje.

Vestern postapokaliptična postavka sveta koji nije pokosio virus ili super bakterija, već gljivica koja je nesrećnu ljudsku vrstu većim delom pretvorila u hodajuću agresivnu opasnost s jedinim ciljem da se infekcija širi dalje, kako smo i sami shvatili tokom ove naše pandemije, napravila je još veći raskol među ljudima – separatišući ih u frakcije, pokret otpora i militantnu FEDRA organizaciju, tačnije Ministarstvo odbrane koje teroriše preživele.

Usred mutiranog apokaliptičnog haosa stoje dva junaka – Džol i Eli. U fiktivnoj verziji uništenog sveta 2023. godine, posle upozorenja stručnjaka šezdesetih godina 20. veka, čovek kojeg je lična tragedija emotivno iskasapila i buntovna, i bogami karakterno “prezrela” tinejdžerka od 14 godina beže iz karantin zone na tajnu lokaciju. Vođa pokreta otpora “Svici”, Marlin angažovala je Džola da Eli bezbedno prokrijumčari kroz svet prepun opasnosti jer je devojčica možda spas za čovečanstvo.

Pošto ne želim ništa da pokvarim onima koji će se prvi put sresti sa “The Last of Us” jedno je sigurno – prva epizoda u trajanju od sat i dvadeset minuta biće svakako emotivno i vizuelno spektakularno iskustvo. Premijera koja se graniči sa bioskopskim blokbasterima štiklira sve kvadratiće ispunjavajući svaku moguću scenarijsku, rediteljsku i glumačku želju.

Narativ koji se od početka do kraja u potpunosti oslanja na izvorni materijal, toliko verno da je doslovno poslednja scena u prvoj igri “The Last of Us” u frejm prekopirana u seriji, ipak tokom devet epizoda ima nekoliko promena, ali suštinski ne toliko velikih da se kurs priče ili likova znatno menja. Na listi promena je kontekst samotnjaka Bila koji se izolovao od sveta pre pandemije i njegov odnos sa čovekom koji je slučajno zalutao na njegovo na imanje i pojava glumice Melani Linski kao Katlin na polovini sezone.

Glavni izvor enegrije serije počiva na temi humanosti i dinamici odnosa između Džola i Eli. Iako tematski ne odlazi dalje od umornog zombi žanra, Pedro Paskal i Bela Ramzi za jedan deo publike biće dovoljan razlog da ostanu do kraja sezone čak i onda kada je serija frustrirajuće spora, repetativna ili dinamički sterilna.

“The Last of Us” ne oslanja se preterano na akcioni deo, iako postoji nekoliko efektnih scena koje će uneti nemir, već isključivo na centralne likove.

Možda se Krejg Mezin hvali u medijima da je uspeo da pobedi “kletvu” u adaptaciji video-igara, istina je da je njegova izjava notorna laž. Na veliku žalost jedan dobar deo serije se ponaša kao standardna misija u igrici – idi tamo, razgovaraj sa ovim likom, vrati se, pokupi bateriju i ubij sve neprijatelje, što je u svojoj esenciji na momente ne čini igranim programom koji je scenarijski uvezan. Čak će i pojedini likovi biti tretirani u stilu video-igra. Nije preživeo ovaj nivo jbg, moliću sledeću misiju. Posle fantastične prve epizode koja je ozbiljan emotivan udrac, već u drugoj je očigledno da izvorni materijal nije iskorišćen samo kao oslonac za priču, već je na momente doslovno prekopiran što u kontekstu serije ili filma ne funkcioniše, jer rezultat deluje neprirodno i generisano.

Najbolje rešenje za “The Last of Us” je bio film od dva i po sata, nego što je serija. Tokom više od devest sati trajanja serije (prva i treća epizoda traju 81 i 72 minuta) pojedine tačke u radnji nisu obrađivane već su sporedna misija koju možete da preskočite.

Na svetlijoj strani novčica Pedro Paskal i Bela Ramzi su beskrajno harizmatični i njihova hemija je toliko zarazna, pre svega zahvaljujući odličnom tekstu i karakterizaciji da problemi koji su prisutni u ostalim segmentima serije mogu da se relativno lako prežive. Mada je najbolje pitanje – ko je publika za “The Last of Us”?

Nema sumnje da će se fanovi video-igre uključiti da je gledaju i prave paralele, ali i oni koji su znatiželjni. Srećom za one koji nikad nisu imali nikakav kontakt sa video-igrom mogu da je prate bez ikakvih problema. Međutim, zbog dinamike radnje koja je previše jednostavna, najčešće generička, teško je napraviti neku veću distinkciju između “The Last of Us” ili “Walking Dead” u svetu serija. Hipotetički da igrica ne postoji “The Last of Us” najverovatnije ne bi našao svoju publiku jer nema ništa što već ne postoji ili nije bilo. I sa svim predznanjem postoji šansa da se neće naročito proslaviti kod publike koju baš briga da li je adaptacija ili nije.

“The Last of Us” kada blista, blista do neverovatnih razmera, ali kad upadne u kliše “video-igra u svetu serija” onda u tu vodu zaroni duboko da ne može dublje. Paskal i Remzi su zaista “last of us” u ostvarenju Krejga Mazina, ali daleko su od adaptacije koja će promeniti kurs u striming svetu ili čija će glava štrčati u gomili.